Igor David – official web space office@igord.net

Kapetan Ljemh je glasno zapovedio – “Sledite kurs kojim su krenuli ovi iz jedinice Val”!

“Razumem, kapetane Ljemh”, odgovorio je njegov zamenik na komandom mostu.

“Moramo da stignemo što pre do odredišta kako bi uspeli da nadomestimo zaostatak iz prošle borbe, problem je nastao kao što svi znamo zbog jako slabe kiše u ovom regionu, odakle smo trebali dobiti prvoklasne jedinice. Umesto toga, većina jedinica je propala ili je umesto njih do krajnjih ciljeva stigla samo osnovna sirovina”.

“Sada imamo šansu da sve to ispravimo. Klima je u zadnjih godinu dana bila više nego pogodna za naše jedinice, jedna od najboljih u zadnjih par desetina godina. A to znači da ne smemo propustiti priliku da naše jedinice dopremimo do svakog distributivnog centra, do svakog lokalnog isporučivača jedinica, i na kraju – do svakog Ejipovipa, koliko je god to moguće!”, uzviknuo je ushićeno kapetan Ljemh, malo poskakujući i peneći kako to samo on ume.

Njegova jedinica je sad napredovala brzo prema odredištu, glavnom distributivnom centru za elijenske jedinice pod nazivom “Nitapa”. Sledeća destinacija nakon “Nitape” će biti “Overaleč” i to je znao vrlo dobro kapetan Ljemh, zato je morao da požuri.

Elijeni su jedinicama davali imena tako da budu poznata i da zvuče kao neka privlačna stvar za krajnja odredišta, Ejipovipe, koja bi trebala da ih prihvate na najbolji mogući način.  Najpoznatije jedinice koje su imale najviše uspeha u zadnje vreme su bile – Skeb, Nelej, Val, Grobut, Letsma …

Elijeni su se smeštali najviše u dva specijalno dizajnirana šatla koji su bili veoma brzi i što je najčudnije  – sami Ejipovipi su ih transportovali od distributivnih centara do svakog marketa. Ovim vrhunskim taktičkim potezom, Elijeni nisu trošili ama baš ništa na transport svojih jedinica i ušteda je bila ogromna. Ti šatlovi su imali svoja kodna imena Aknemil i Ašalf.

“Povećajte broj jedinica na ovoj trasi – ima dovoljno Neleja, potrebno je ubaciti oko 20 hiljada jedinica Letsma”, reče kapetan Ljehm dajući instrukcije službenicima. “Takođe, povećajte i za 20% broj šatlova Aknemil zbog taktičkih prednosti koje ćemo ostvariti u narednom periodu koristeći ih u odnosu na Ašalfe”.

Kapetan Ljehm je imao izuzetan osećaj za odnos koji treba balansirati uzmeđu Aknemila i Ašalfa, zato što je odlično znao da oni različito deluju na Ejipovipe. U mnogobrojnim bitkama koje je vodio protiv Ejipovipa stekao je ogromno iskustvo, tako da je na prvi pogled mogao da proceni da li će za nekog Ejipovipa biti adekvatniji Aknemil ili Ašalf.

Kapetan Ljemh je bio najborbeniji od svih pristiglih na planetu Zemlju, pre svega zahvaljujući osobinama vrste kojoj je pripadao – njegova rasa Ovipa je bila rasa koja se najbrže širila svemirom. Planeta za planetom je padala pod njegovu kontrolu i ništa ga nije moglo sprečiti u tome. Na primer, svoje nadmoći nad rasom Ejipovipa je ostvarivala na vrlo jednostavan način – infiltrirajući se u njihove moždane ćelije, uspevali su da ih potpuno kontrolišu! Ejipovipi nisu ništa ni slutili, mislili su da je sve to prirodno.

Kapetan Ljehm je imao veoma razvijen osećaj za strategiju – znao je tačno momente kad treba da napadne Ejipovipe. A ti momenti su bili brojni i na svakom koraku, samo je trebao da ih prepozna, pošalje svoje jedinice – i dalje je sve išlo lagano. Nakon odabira momenta za slanje jedinica, morao je da odabere koje od svojih jedinica će poslati, međutim i tu je imao mnogobrojne uspehe, pre svega zato što je Ejipovipe mogao da pobedi BILO kojom jedinicom, što mu je umnogome olakšavalo borbena dejstva.

Međutim. Taktička obuka je bila jedna od najbitnijih stvari koje je kapetan Ljemh morao da savlada, zato što je bilo poznato da su se Ejipovipi lagano i vrlo brzo navikavali na određene jedinice i kasnije su mnogo bolje reagovali na njih, tako da su elijeni morali da predvide koliko jedinica će unapred poslati.

“Leto još nije ni došlo a već ima 30 stepeni. Izvrsno! Ništa bolje ne pogoduje našim jedinicama nego vruće leto! Do kraja nedelje poduplajte SVE jedinice, a takođe uradite i sondažu javnog mnjenja kako bi smo znali da li da uradimo sa Limenkama Amaknemil ili Ašalf. Pojačajte tajno oruže Anep koje ovog puta ne sme da omane i mora biti dovoljno jaka i stabilna kako nijedan Ejipovip ne bi mogao da joj odoli!”, naredio je kapetan Ljemh.

Anep je bilo jedno od osnovnih oružja rase Ovip i na njenom razvijanju su učestvovale generacije vrhunskih softverskih inženjera koji su svoje iskustvo stekle praktično izučavajući uticaj Anepa na Ejipovipe i teoretski proučavajući zapise svojih zapažanja.

“Preksinoć smo imali izuzetno uspešan napad na Ejipovipe u Sarajevskoj. Anep je odradio svoj posao a bilo je tu i još dosta tajnih oružja, o kojima ne smem da vam trenutno pričam “, tajnovito reče kapetan Ljemh.

Pre nekako odem ja u menjačnicu da razmenim 50 evra. Dobar dan, dobar dan, dajem 50 evra ni ne gledajući kako izgleda prodavac jer je mali otvor i nešto zatamnjen. Menjač uze evre, izbroji dinare, stavi ih u onaj metal i pomeri ka meni. Izvoli, hvala. Uzimam pare i skontam da držim sto evra u dinarima, krenem par koraka od menjačnice, pogledam na papirić i vidim da piše 100 umesto 50 evra. Hm? Šta sad? Prolaze mi misli kroz glavu ali i dalje koračam ka stanu, ma da li je moguće da sam mu dao 100 evra? Hmmmm sumnja se budi u meni …

Međutim, posle analize kući sam zaključio da sam ipak dao 50 evra i da se čovek zeznuo. Pošto je u tom momentu već bilo 15h (bila je nedelja), nije vredelo da silazim dole. To veče sam vratio dug od 4K dinara koji sam pozajmio jer sam imao viška keša. U ponedeljak sam bio zauzet ceo dan i nisam stigao ni da razmišljam o tim parama, međutim u utorak čim sam ustao otišao sam do menjačnice i pitao čoveka koji je radio da li je tu radnik od subote, on reče – da ja sam. Jeste li imali neki minus u subotu? -da, 50 evra. evo, ja sam taj, meni ste dali 50 evra više. Ušao sam u menjačnicu i vratio mu u dinarima 50 evra, čovek se zahvalio na tom delu i ja sam otišao.

4 dana posle, krenem na autobusku stanicu trčeći jer sam bio u cajtnotu sa vremenom. Ušavši u bus, vozač je proveravao karte kod putnika, bio je na sredini busa i išao je ka kraju. Ja sam bio iza njega i on me nije video, čekao sam da se okrene i da mu platim kartu (košta 800 dinara). Međutim, šofer me nije uočio uopšte i ja sam seo na sedište, nešto čeprkao po rancu i majstor je seo. Hmmm? Šta sad? Da li da ustanem odmah i odem da kupim kartu? A onih 50 evra što sam mogao da uzmem? Hmm. Aj odspavaću malo pa ću videti kasnije šta ću. U glavi mi je prošla misao “pa dobro šta ako ne kupim kartu neće nikom ništa biti zbog toga”. Odprilike posle 1h vožnje sišli smo sa autoputa, i autobus je odjednom stao.

Ušli su neki ljudi i ja sam se probudio – u pitanju je bila kontrola. Bus je nastavio da vozi. Prvi put u životu sam video kontrolu u busu i nisam znao uopšte da tako nešto postoji. Za tili čas kontrolor je došao do mene sa pitanjem kartu na pregled, na šta sam ja blago teleći odgovorio nemam kartu. Kako nemate? Pa lepo, nemam, nisam je kupio, spavao sam do sad. Kontrolor je maltene otrčao do vozača i krenuo nešto da mu piše. Vozač je odmah zaustavio bus, došao do sredine i viknuo ko nema kartu? Ja sam odgovorio ja nemam, ušao sam na stanici iza vas, seo i zaspao odmah. Pa kako vam nisam prekontrolisao kad sam svima prekontrolisao? Pa ne znam, ja sam samo legao da spavam… Šofer se, vidno potresen, vratio na sedište i nastavio da vozi. Ja sam došao odmah napred i pokušavao da objasnim kako sam legao i zaspao na šta je šofer samo odgovorio kasno je sad za kajanje i plakanje. Kontrolori su mu već pisali nešto. Platio sam kartu po ceni koju bi inače platio, i vratio se na sedište. Ovog puta nisam zaspao. Pri izlasku sam rekao dovidjenja prijatno, na šta me je šofer samo pogledao.

Eto, neko ipak to od gore vidi sve

fosili

-Evo vidite, ovo su fosili dinosaurusa!, reče kustos muzeja u New Yorku, pokazujući posetiocima ogromnu halu u kojoj se nalazilo mnoštvo fosila, plastičnih primeraka i raznih tabela sa dinosaurusima.

-Pretpostavlja se da je njihova evolucija počela pre 250 miliona godina, kada se od primitivnih tekodonta počinje razvijati dinosaurus i neke vrste arhosaurija. Najstariji primerak je eoraptor lunensis, što znači jutarnji kradljivac, koji je pronađen u Argentini. Starost ovog fosila iznosi oko 235 miliona godina. Od tog vremena grupa dinosaurusa počinje naglu ekspanziju i zauzima sve delove tadašnjeg kopna., nastavio je kustos da objašnjava, očigledno vrlo dobro poznajući tu problematiku i uživajući u svom izlaganju.

Neko dete krene da dira jednu od statua dinosaurusa, ni ne sluteći da je to uradila pre 100ak miliona godina verovatno već bila pojedena ili u najmanju ruku zgnječena ogromnim nogama i kandžama. Kustos primetivši to prekide izlaganje i opomenu dete, čija je majka odmah uzela dete u naručje izgrdivši je kako to dolikuje.

-Još na početku svog razvoja, dinosaurusi se dele na dve velike grupe., nastavio je kustos.

-Saurishija, dinosaurus sa karličnim pojasom kao kod današnjih gmizavaca, je uperen prema napred, i ornitishija, sa karličnim pojasom kao kod ptica, je okrenut unazad. Obe grupe daju niz ogranaka koje zauzimaju sva kopnena staništa i nedozvoljavaju sisarima da se dalje razvijaju. Sisari su se pojavili, približno, kad i prvi dinosaurusi i od tada nisu ni malo napredovali čitavih 170 miliona godina, sve dok dinosaurusi nisu izumrli!, sada već veoma nadahnuto reče kustos, izazivajući talas šaputanja i iznenađenja među posetiocima.

-Izvinite gospodine, nije mi jasno kako to da se sisari nisu razvijali čitavih 170 miliona godina, kako to da su uspeli da prežive toliko ukoliko su ih pretpostavljam dinosaurusi lovili?, skupio je hrabrosti za pitanje jedan od posetioca.

-Priroda je čudo momče, i bez obzira koliko zvučao taj period veoma dugačak, sisari su uspeli da određenim metodama prežive lov dinosaurusa – živeći u senkama, tamnim dubinama najdaljih prašuma, stalnim sakrivanjem od predatora usavršili su način preživljavanja!, sa određenom dozom ponosa reče kustos.

-Međutim, i pored svoje siline, snage i rasprostranjenosti po svim kontinentima, dinosaurusi su misteriozno nestali kad su bili na vrhuncu svog razvoja – tokom perioda krede. Nestanak dinosaurusa i drugih krupnih mezozojskih reptila i uopšte 65% tadašnjeg zivog sveta se dovodi sa padom ogromnog asteroida koji je pre 64 miliona godina pao na Zemlju. Ako bi meteorit bio dovoljno veliki, udar bi podigao takav oblak prašine da bi stvorio zaklon između Zemlje i Sunca. Samim tim sunčevi zraci ne bi dopirali do površine zemlje i biljke ne bi mogle da sebi stvaraju hranu procesom fotosinteze. Međutim, zbunjujuća je činjenica da su preživeli neki organizmi vrlo bliski dinosaurusima, kao što su krokodili i ptice., sada već rutinski kustos je objašnjavao priču.

Odjednom, začuo se zaglušujući zvuk u muzeju i zemlja je počela da se trese, postavka dinosaurusa je počela da se raspada kao kula od karata, a ljudi su vrišteći počeli panično da beže ne znajući kud, sve se izdešavalo za nekoliko sekundi…

Mrak, totalni mrak. Iako je Sunce sijalo, bio je totalni mrak, a vetar je udarao svom silinom u vazduh, koji nije imao boju jer je bio mrak i nije moglo da se provali da li je dan ili noć. Veoma čudan zvuk se čuo u vazduhu – nešto nalik mešavini zavijanja vukova, poletanja aviona i rada motorne testere.

Negde na oko 50 metara ispod zemlje čulo se pričanje i šuškanje.

-Evo vidite, dragi posetioci, ovo su fosili i ostaci humanoida, najnaprednije vrste sisara iz reda primata, reše kustos muzeja posetiocima koji su se vrzmali po muzeju hodajući velikom brzinom i ispitujući svojim metodama fosilne ostatke.

-Pretpostavlja se da su se prvi primitivni oblici humanoida razvili pre oko 500 000 godina, negde u predelu kontinenta koji je tad imao čudno ime Afrika, od vrste majmuna po imenu šimpanze. Međutim sve ovo je još neobjašnjeno i nedokumentovano zbog vrlo malog broja dokaza za to – ostalo je svega 2 ovakva fosila i jedna građevina koju smo do sada pronašli, 3 kilometra ispod zemlje, najverovatnije neka vrsta njihovog bunkera koja je trebala da služi za određene svrhe. Negde nakon 160 000 od njihovog nastanka od šimpanze, dostigli su svoj vrhunac u razvoju. Na osnovu građevine i ostataka mašinskih delova u njoj, možemo pretpostaviti da su uspeli da savladaju binarni sistem i spajajući ga sa mehaničkim delovima, takozvanim računarima, uspeli su da se oslobode teških fizičkih poslova. Takođe, primetna je njihova evolucija i iz drugih oblasti – takozvana kvantna fizika i mehanika uspela je čak i da ih odvede izvan planete Zemlje., reče kustos.

-Dobro, a kako su oni nestali?, ubrzano je pitao jedan posetioc zapravo pipajući kustosa.

-To je vrlo zanimljivo pitanje, i do danas nemamo potpuno tačan odgovor. Poznato nam je, na osnovu zapisa koje smo uspeli da pronađemo, da saznamo da su humanoidi veoma zagađivali i enormno trošili resurse oko sebe, ne mareći za prirodne zakone koji su vladali tad planetom Zemljom., sada već ubrzanim ritmom pričao je kustos.

-Ipak, i pored enormnog trošenja resursa razlog njihovog nestanka su oni sami – jedna od najnaprednijih stvari koju su izumeli, nuklearna tehnologija, iskorišćena je tačnije zloupotrebljena za najrazornije bombe koje su ikad postojale na Zemlji. Na osnovu tragova i zapisa koje smo do sada našli, uspeli smo da saznamo da je po celoj planeti Zemlji bačen neverovatan broj nuklearnih bombi, toliko jak da je uništen sav živi svet osim naravno naše Mega-vrste, bubašvaba.

Vrlo brzo nakon ovog izlaganja, bubašvabe su se razišle po velelepnim rupama i hodnicima koje su izgradili u svojoj više stotina hiljada dugoj istoriji postojanja.

Igor David 2008